|
|
Skeleti govore govorom ptica -1983
Pesme Jasmina Latića u ovoj zbirci odlikuju se posebnom slikovnom atmosferom u kojoj dokumentarni, stravični povodi čine inicijalni motiv za poeziju koja je slojevitija i kao vatreni teatar znatno šira u svojim porukama. Treba naglasiti da su sva poetska (umetnička) nastojanja u ovom rukopisu, buketu pesama istovremeno i duboko ljudska i da se bogat intimni svet pesnika hrani detaljima iz Jasenovačke epopeje u cilju univerzalnog ljudskog glasa za lepši i bolji svet.
Onima kojima je poznata istorija Jasenovačkog logora prepoznaće u naslovima ili u stihovima i neke konkretne detalje, ali pesnik u daljoj nadgradnji tim detaljima pridodaje sopstveni arsenal imaginacije, čudnih slika i metafora, tako da u raščitavanju nije bitno isključivo stvarnosno odgonetanje već probuđivanje promena u drugim, pojedinačnim ličnim svetovima.
Ovaj rukopis treba podržati i zbog toga što nije po sredi samo puka služba inspiracije već doziv svežine u temu koja ljudskom porukom, slobodarskom težnjom i istorijskim značajem predstavlja trajnu obavezu. Iz tih razloga smatramo da bi objavljivanje ovog rukopisa omogućilo zahvalnu korespondenciju neprolazne teme i mladog pesništva.
Radivoj Šajtinac i Đorđe Đurić
Književnici
Pesme ljubavi i smrti -1987
Pomalo iznenađujuće deluje ovaj novi rukopis Zrenjaninskog pesnika Jasmina Latića. Nakon osobenosti svog poetskog izraza koji je ostvario u prethodnoj knjizi Skeleti govore govorom ptica - 1983 koja se odlikovala nekom vrstom prozukle, sive refleksivnosti napuklog, oporog stiha, evo nam pesme koja se vraća melodičnosti, katrenskom, elegičnom, refleksivnom proslavljanju jezika. Nije u ovom rukopisu, očevidno, Latiću stalo ni do kakvog tematskog kruga, smenjuje se jedna za drugom brušena, kristalna čaša opijenosti drugim, zov za sabesednikom, pisma koja se protežu od jedva utišanog očajanja do krika i ditiramba. Ovakav prilaz, najčešće, ne bira pesnik već sam prilaz bira pesnika. Opasnost od ponavljanja tuđe poetike, preuzete melodije pa čak i usvojenog, tuđeg doživljaja, svakako, velika je i skoro neizbežna tačka. Lektira preti da nadjača tako potrebnu mitsku dimenziju stvarnosti, melodija i forma prete da oštete značenjsku ravan, nadnosi se nad pero pesnika velika avantura od mogućeg podilaženja stereotipu i shvatanju života kao songa. Pa čak i među mnogim, uslovno rečeno, priznatim i antologijski dijagnosticiranim pesnicima, još uvek je svečarsko insistiranje na dnevniku začinjenih privatnih agonija jedina legitimna poetika koja proističe od naročitosti nesreće, bola i neprebola.
Jasmin Latić to savladava pročišćenjem uslovne pesnicke rečenice. Iskaz se ne nudi ukrasima, već se unutrašnje izlaganje pesme sprovodi konzekventno, bez usputnih kriskingla - metafora. Ne libi se pesnik ni profanog izvora psovke, ni žestoke samoironije, ni jezičke desakralizacije. Latić peva i SVOJE i do KRAJA.
Književnik
Radivoj Šajtinac